Prezime i Identitet: Tradicija, Lični Izbor i Suvremeni Izazovi

Pitanje prezimena, naročito u kontekstu braka, daleko je od banalnosti. Ono predstavlja složeni raskrsnicu ličnog identiteta, porodične tradicije, društvenih očekivanja i pravnih mogućnosti. Razgovor o tome često izaziva žustre debate, otkrivajući duboko ukorenjene stavove o tome šta čini porodicu, šta znači pripadnost i gde se nalazi granica između kolektivnog i individualnog. Ovaj tekst nastoji da istraži različite dimenzije ove teme, oslanjajući se na širok spektar mišljenja i iskustava.

Istorijski kontekst: Odakle su uopšte došla prezimena?

Pre nego što se upustimo u savremene polemike, korisno je osvrnuti se na poreklo prezimena na našim prostorima. Za mnoge će biti iznenađenje da su trajna prezimena uvedena relativno skoro, pre svega za vreme kneza Aleksandra Karađorđevića, pre nekih 160-170 godina. Do tada je situacija bila mnogo fluidnija. Ljudi su se često prezivali po očevom ili dedinom imenu (patronimi), pa su se prezimena menjala već u drugoj generaciji. Dva komšije su mogla da nose isto prezime jer im se deda zvao isto, a da pri tome nisu bili u krvnom srodstvu.

Kao što primećuje jedan sagovornik, "mahom su samo plemici i imali prezimena jer su imali šta da spoje, pripoje, dobiju, daju udajom, ženidbom. Među sirotinjom se često nije znalo ko tu koga i ko je čiji, pa su dobijali prezimena po nadimcima ili stvarima po kojima su bili poznati u kraju." Otuda potiču prezimena koja su zapravo zanimanja (Kovačević, Torbica), osobine (Brkić, Ćosić), ili čak predmeti iz svakodnevnog života. Ponekad je poreklo bilo prosta "zayebancija komšiluka", što je ostavilo trag u neobičnim prezimenima koja danas nose potomci.

Čak su i istaknute ličnosti menjale prezimena. Miloš Obrenović se prvobitno prezivao Teodorović, po ocu Teodoru, da bi kasnije preuzeo prezime po majčinom prvom mužu, Obrenu. Karađorđevići su takođe promenili prezime iz Petrović. Ovi istorijski podaci jasno pokazuju da su prezimena bila podložna promenama i prilagodavanjima, što dovodi u pitanje ideju o "vekovnoj lozi" i nepokolebljivom nasleđu koje se prenosi isključivo muškom linijom.

Lični identitet vs. Porodična tradicija

U srcu mnogih rasprava leži sukob između ličnog osećaja identiteta i želje da se poštuju ili nastave porodične tradicije. Za neke, prezime je neodvojivi deo njihovog "ja". "Ja sam srasla sa ovim prezimenom koje sada nosim, emotivno sam vezana za njega, ono je sastavni deo mog ličnog identiteta i pripadnosti," ističe jedna učesnica diskusije. Promena prezimena može se doživeti kao gubitak dela sebe, kao odricanje od istorije koja je oblikovala tu osobu.

Sa druge strane, postoje oni koji u prezimenu vide simbol porodičnog jedinstva. Za njih, zajedničko prezime svih članova porodice predstavlja vidljivo obeležje te zajednice, znak da su svi "pod istim krovom" i u doslovnom i u simboličkom smislu. "Meni lično je poenta udaje promena prezimena kako bi bili porodica s istim prezimenom," kaže jedna sagovornica. U ovom pogledu, uzimanje muževljevog prezimena nije čin podređivanja, već čin stvaranja nove zajednice sa novim, zajedničkim obeležjem.

Ovaj sukob se često ogleda i u različitom odnosu prema poreklu i predcima. Neki se žestoko zalažu za značaj poznavanja svoje loze: "Poenta je da ja potičem od tih ljudi, imam njihovu krv, gene... meni nije jasno da neko ne drži do tih stvari." Drugi, pak, ističu da je znanje o precima često ograničeno i idealizovano: "Za par generacija to nam više i nisu rođaci... realno šta uopšte znate o vašim čukundedama? Ništa." Oni smatraju da je emocionalna veza i svakodnevni odnos mnogo važniji od formalnog nositelja prezimena.

Pravne opcije i birokratske zamke

Zakon u Srbiji, na sreću, daje određenu slobodu izbora. Prilikom sklapanja braka, mladenci imaju četiri osnovne opcije: svako zadržava svoje prezime, žena uzima muževljevo, muž uzima ženino, ili oboje uzimaju kombinovano prezime (jedno uz drugo, bez crtice, koja je kao opcija ukinuta). Međutim, ova sloboda na papiru često nailazi na birokratske i društvene prepreke.

Procedura promene dokumenata nakon promene prezimena može biti zamorna i dugotrajna. Jedna ispitanica opisuje: "Mrzim papirologiju u Srbiji... prvo sam išla u opštinu u kojoj je sklopljen brak da uzmem venčani list, pa u opštinu u kojoj sam rođena da uzmem izvod... pa licna, vozačka, zdravstvena, penziono, banka, ugovori..." Ovaj administrativni teret je za mnoge žene ozbiljan razlog da razmisle da li uopšte žele da menjaju prezime, ili da ga zadrže nakon razvoda.

Posebno je zanimljivo pitanje prezimena dece. Po Zakonu o porodičnim odnosima, roditelji određuju prezime deteta "prema prezimenu jednog ili oba roditelja". Iako ovo tehnički omogućava da dete nosi dva prezimena, u praksi se ova odredba često tumači restriktivno od strane matičara, koji insistiraju na jednom prezimenu - po pravilu očevom. Ovo stvara probleme parovima, posebno mešovitim, koji žele da dete nosi oba prezimena kao znak jednakog nasleđa. Kao što primećuje jedna majka: "Mi smo hteli da djeca imaju oba prezimena ali je ovdje po zakonu dozvoljeno za djecu samo jedno."

Društveni pritisak i "šta će reći selo"

Možda najveći izazov za one koji žele da odstupe od tradicije nije zakon, već društveni pritisak. Priča o muktu koji nastane na venčanju kada mlada izjavi da zadržava svoje prezime, ili o aplauzu koji usledi od strane njenih prijatelja, postala je gotovo arhetipska. "Na svadbi je u prvom momentu bio muk, pa pošto je bila malo bezvezna situacija, neko od mojih je valjda počeo da tapse... a njegova rodbina je komentarisala," seća se jedna učesnica.

Muškarci koji podrže ženin izbor da zadrži prezime često postaju meta podsmeha iz okruženja. "Mi u društvu drugara čija žena je zadržala svoje prezime i dalje zovemo po ženinom prezimenu kada hoćemo da ga zezamo," priznaje jedan sagovornik. Ovakvo ponašanje, ma koliko bilo predstavljeno kao nevin "zezanje", zapravo vrši snažan pritisak i osnažuje patrijarhalne norme. Ono šalje poruku da je muškarčev prestiž direktno povezan sa time da li je žena "prihvatila" njegovo prezime.

Žene koje zadrže svoje prezime suočavaju se sa etiketama: da su "feministkinje", da ne poštuju muža, da su se udale "samo pola" ili da su "firerce" koje vode vezu. Sa druge strane, one koje ga promene često čuju komentare da su "zatucane" ili da su se odrekle svog identiteta. Čini se da je nemoguće pobediti u ovoj presudi javnog mnjenja, što samo potvrđuje da je izbor prezimena postao polje za izražavanje mnogo dubljih društvenih napetosti.

Razvod i nova početna linija

Pitanje prezimena dobija novu dimenziju u slučaju razvoda. Da li vratiti devojačko prezime? Za neke je ovo jasna i nužna simbolička gesta zatvaranja poglavlja i povratka sebi. "Jedva sam dočekala da ga vratim," kaže jedna žena. Procedura, iako jednostavnija ako se obavi u zakonskom roku od 60 dana od pravnosnažnosti presude, podrazumeva novi krug administrativnih obaveza.

Mnoge žene, međutim, odlučuju da zadrže prezime bivšeg supruga. Razlozi su raznovrsni: od toga što su se navikle, preko želje da imaju isto prezime kao deca, do čiste praktičnosti i nevoljnosti da se ponovo bore sa birokratijom. "Ja kad bih se razvela, u životu više ne bih ulazila u proces menjanja dokumenata," ističe jedna ispitanica. Ova odluka takođe može izazvati osude, opisane kao "jadničko" ili čudno, naročito ako se žena ponovo uda i nastavi da nosi prezime prvog muža.

Deca u središtu debate

Najintenzivniji deo debate često se vodi oko dece. Ako roditelji imaju različita prezimena, kako će se zvati dete? Tradicionalni odgovor je - po ocu. Međutim, sve više parova preispituje ovu automatsku pretpostavku. Zašto dete ne bi moglo da nosi majčino prezime, ili oba? "Meni nema logike da moje dete bude Jovanović. Moje dete mora da ima isto prezime kao ja," argumentuje jedna majka. Druge, pak, ne vide problem u tome: "Meni ne smeta da djeca imaju samo očevo... nisu mi manje djeca ako imaju različito prezime."

Pitanje postaje još složenije kada se u obzir uzmu putovanja sa decom. Neke majke sa drugačijim prezimenom od deteta izveštavaju da nikada nisu imale problema na granici, dok druge savetuju da se uvek nosi pismena saglasnost drugog roditelja. Iako se u pasošu deteta vode podaci o oba roditelja, strah od nepotrebnih komplikacija ili čak sumnji u kidnapovanje ostaje, što dodatno opterećuje one koji se odluče za nestandardni izbor.

Zaključak: Izbor kao suština

Na kraju, suština cele ove teme leži u slobodi izbora. Kao što jedna od sagovornica kaže: "Poenta ovoga svega i jeste da ovo pitanje treba da bude pre svega lična odluka, jer svako ima neki svoj lični odnos prema prezimenu i kako ga doživljava i šta želi za sebe." Pravna regulativa, na sreću, omogućava tu slobodu, nudeći više opcija.

Međutim, pravi izazov je stvoriti društveni ambijent u kojem će svaki od tih izbora - bilo da je reč o uzimanju muževljevog prezimena, zadržavanju svog, dodavanju, ili čak uzimanju ženinog od strane muža - biti prihvaćen sa poštovanjem, bez osude, podsmeha ili nepotrebnih tumačenja. Razumni ljudi, kako primećuje jedan učesnik rasprave, neće patiti zbog prezimena i biće svesni da je zajednički život početak nove porodice, a ne širenje tuđe ili nastavak loze pod određenim imenom.

Prezime je, na kraju krajeva, samo reč. Ono što zaista čini porodicu nisu slova u ličnoj karti, već ljubav, poštovanje, podrška i zajedničke odluke koje se donose u duhu ravnopravnosti i razumevanja. Svako vreme donosi svoje promene, a činjenica da se danas uopšte vodimo ovom debatom pokazuje da napredujemo ka društvu koje više vrednuje individualnost i ličnu slobodu, a manje slepo poštovanje formi koje su možda izgubile svoj prvobitni smisao.